мандеву.нет

Мамамандеву је овде за све прекратко 10-дневно посети. Схе'с бацк хоме ноу. Али, то је била права посластица видети њу. Овај полу-а-свијет-далеко је ствар за птице. Док је био овде смо хит главних туристичких атракција, укључујући и Ангкор Уат неред у другим храмовима се налази у непосредној близини. То је било доста забавно. Она је такође дала ми мало подсетник о томе колико само висина не одговара ми.

Никад нисам био љут на висине. Ја увек добити мало ошамућени и несигуран врху љестве и близу рубова. Им 'згодан сигуран да је база од Паул Буныан кип у Бангор, Маине и даље има Панџа марака из мог борба за ниже полако себи у наручју мога оца као мало Јаре (сви су мислили да би спот за велику слику-па мозда, али не без јасно цјеложивотно трауме). Но, никада нисам потпуно замрзнути сеттле. унтил ноу. То је био у раним први дан наша три дана обиласка храма. Наш други заустављање, слика овде, није био нарочито висок. Могло би имали су пјешчењака фурнира у ранијим временима, нисам сигуран, али сада све што је остало је Латерит-а порозан камен који подсећа ме пуно лава, иако има своје почетке у блату него растопљена стена.

Био сам око пола пута према горе, средина разговора, када сам схватила да сам била у прети опасност од пада уназад искључивање зграде и да је камен чинити се да буде давање пут испод штогод део ми је био у контакту са степеницама (ту је био много, јер моје панике растао, а доњи цроуцхед направити што више контакта као што сам могла-рукама, ногама, коленима, све што сам могао наћи). Мы темпо успорен, потпуно супротно мога дисања и откуцаја срца. МамаМ касније приметио сам да само врста престала говоре око тог времена. Сваки корак се узме у целини пуно размишљања, и да се диже паника Стем (као, на клицање доле мноштво мајмуни) и да сам сигуран да дарн стане свако моје прсте у свака стена и рупа могуће. Свака нога ставио сам врло пажљиво, провере пре намјештајући моје тежине, како би били сигурни да нисам била на корачни шљунчане или пешчана патцх или било шта би компромис мој тракција. желео сам да буде горе, али ако сам престао бих имао преноћити на степеницама. Нема атрактиван предио. Након што сам досегла Тиер одмах испод врха, дао сам горе и сједи, покушавајући ухватити мој дах и узда у мом мозгу. Остали сцамперед на горе, без проблема. одржао сам стварно па и шире изван себе тако да би што више контакта са каменом што је више могуће (ја не желим не испуштати зграде или претурити грешком). покушала сам уживати у погледу (били смо у леђа, тако да је то шума). Нисам много рачунања које су моје опције-у, колико сам могао сићи храм. Наравно, пуно тога мој страх, хеликоптери и ватрогасци са високим љестве или сиц су камион долази у обзир. рационалних сам о томе како су људи пењање горе и доле те ствари за више од 1000 година. У то време, посебно чињеница да је мање од маттеред чинило као да би требало да има. Дакле, ЈА праведан субота неко време и покушао да бисте добили тишина. Резултати су мешовите. МамаМ и наш пријатељ завршио истражујући врху и направили њихову порекла, стрпљиво чекају у подножју расправља градње храма. неколико минута касније, ја следио. Врло, врло споро .

То је био прилично тужан да је имао такву епизоду. Током следећих неколико дана, постало је својеврсно пројекат неће бити на тукли степеницама. Али, ја сам прилично добро. То никада није лако иако је добио. Мамамандеву узео ову другу слику док ми је мој начин израде горе степеницама до једног од торњеви у Ангкор Уат (на 70 степени угао, ја могу да додам). Ја готово не иде горе, али није могла једноставно оставити без посјету највишег нивоу Храму. Другу слику је један вертикални отвор за степениште које има инсталиран ограда (а малени, танак ограда). То олакшава сићи, али не много лакше.